| Krajputaši |
|
 Nadgrobni spomenici i krajputaši predstavljaju u Dragačevu posebnu turističku atrakciju, jer se na ovom prostoru nalaze posebno zanimljivi, retki neobični posmrtni belezi. Interesantno je da ima primeraka izuzetne visne, čak preko tri metra. Krajputaši su svojevrsna dela seoskih neimara. To su uglavnom spomenici, podignuti poginulim u ratovima (1876-1878, posebno 1912-1918. godine). Podizani su po selima, u crkvenim portama, na raskrsnicama, pokraj puteva-otuda i naziv krajputaši. Osim narodnog neimarstva, krajputaši s potresnim tekstovima i ornamentima predstavljaju ratnu hroniku, ''kamene knjige'' s malo poznatim istorijskim podacima. Na nadgrobnim spomenicima i krajputašima skreću pažnju epitafi sa duhovitim ili tužnim porukama i izrekama, često u stihovima-nadahnutim pravim narodnim rečima govori se u njima o uzrocima smrti, ratovima, ljubavi, zanimanju i karakteru pokojnika. Na spomenicima dominiraju odabrane boje i ornamenti. To je umetnost na kamenu. Ornamenti simbolizuju zanimanje pokojnika: preslica-preljama, frula-momcima, cvet-devojkama, puška-ratnicima, truba-trubačima..
O Krajputašima govori i Nikola Nika Stojić u svojoj knjizi "Kameni dozivi"
|
"... Među starim biljezima nalaze se i oni podignuti u spomen trubača. Zapažaju se po simbolima trube i doboša. Zapisi kazuju da su svi bili ratoborci za veru i slobodu. Najstariji su iz vremena Javorskog, balkanskih i Prvog svetskog rata. Leže međy onima koje su trubom i dobošem u pobedonosne okršaje vodili da slobodu junaštvom zadobiju. Većina trubača bili su obični borci. Samo je Sreten Jerinić i do narednika dogurao. Preživeli trubači vraćali su se u svoja sela kao isluženi ratnici. Sa sobom su donosili islužene trube i doboše. Vremenom na njima zasviraše narodne pesme i sitna kola. Tako truba yđe u narod - u njegovo srce i dušu. Oglasi se na rođenjima i krštenjima, krovovima novih kuća, ispraćajima u vojsku, svadbama i drugim godetima, seoskim saborima - pa i pogrebima. 